Na ulici srećem prijateljicu, zove me na kafu u obližnji kafić, kaže mora da časti. „Danas mi je najsrećniji dan u životu”, kaže. Naravno prihvatih. Vidim da je srećna, naručismo kafu, ona odmah kaže da joj se ćerka danas napokon razvela. Zastade mi kafa u grlu, ne primećuje ona ništa samo nastavlja monolog. Ja zbunjena, slušam i prosto ne mogu da verujem, da majka može biti srećna zbog ćerkinog razvoda. Na svu sreću zazvoni mi telefon i ja nadjoh razlog da odem, pre bilo kakvog mog komentara. Nešto mi se steglo u grlu, jer znam kakva je to ljubav bila, koliko su to dvoje mladih ljudi imali problema , i sve su to zajedno prošli, dobili dete i umesto da budu najsrećniji na svetu, drugi su srećni zbog njihovog razvoda. Dolazim kući, zove me rodjaka, koja kaže, da mora nekome nešto da ispriča, inače će pući. Kaže srela je školsku drugaricu, koja je pozvala na kafu da je časti, jer joj je danas najsrećniji dan u životu, sin joj se razveo. Shvatila sam o kome se radi. Slušala sam , nisam naravno ispričala drugu verziju iste priče. Sve vreme sam se pitala, ko je roditeljima dao pravo da budu ovoliko sebični.
Kao da se radi o nekoj epidemji, posle nekoliko dana u ordinaciju dolazi moj stari pacijent , donosi piće da časti, jer mu se sin razveo i vratio se KUĆI! Ostala sam bez reči.
drmasonicic 