Naši su pobijedili

Prvog dana posle izbora u ordinaciju ulazi žena da zakaže pregled. Čula je da imamo neku akciju, pa da se raspita o čemu se radi. Sestra joj objašnjava, ali žena  vrlo konfuzna, ne razmije, više puta postavlja ista pitanja. Na kraju sama shvata da nešto nije u redu i zamoli sestru da joj napiše sve što joj je rekla, pa će ona kući to pogledati, kad se naspava. Reče da čitavu noć nije spavala, čekala je rezultate izbora i „Hvala Bogu, pobijedili su naši, da se ne plašimo šta će biti“. Po govoru  znam da nije iz Bara, pa ne shvatih , koji su to naši. Rekoh samo da ne treba da se plaši nikoga ko pobijedi-svi su naši, na šta ona reče:„Ne znaš ti“. I ne znam i ne želim da znam, ali odavno od onih ratnih dana nisam osećala ovakvu težinu u grudima, jer se vratila jedna tužna i ružna, a iznad svega opasna priča.                                                              Koliko nam malo treba, da se ovo naše nacionalističko bure baruta aktivira. Ne zna se ko je više ugrožen u ovoj našoj lijepoj zemlji-Crnogorci od Posrbica, Srbi od svih, Bošnjaci od Srba,za muslimane nešto ne znam, pošto njih uglavnom predstavljaju  Bošnjaci, ovi naši barski se ponekad oglase, pa zato znam da postoje. Priča  mi jedan prijatelj, da je upozoren kad je bio u svom selu u okolini Bara da vodi računa u nedelju šta će da uradi, „jer će ako dodju „ovi“morati da se iseljavaju, i da će biti krvi“. Navodno su dobili informaciju iz prve ruke.“Nisam mogao da ne odgovorim, jer su mi prve komšije i ovi i oni, i sa njima živim kao da smo najrođeniji. Rekoh, da meni ne prodaju tu priču, jer mojim venama teče njihova krv u najbukvalnijem smislu. Kad sam doživio saobraćajnu nesreću, na operaciji je trebala krv-Najmanje deset tih je došlo i dalo krv za mene. A vi ste moja familijo sledećeg dana zvali da pitate kako sam. Od ovih mojih, samo tako može da poteče krv.  Samo sam pokupio stvari i vratio se kući“.                                           

Ipak, najviše gorčine i tuge, kod mene izazvao je čovek koji je rodjen  u ovom gradu i koji je zadojen duhom ovog grada i onim svima poznatim,na šta su svi ponosni-A u Bar*tri su vjere, one neće da se dijele. I taj naš poznati sugradjanin kao pripadnik, jednog naroda iz punih usta izgovori za skupštinskom govornicom, da oni „nemaju svoga svog sudiju u  Ustanom sudu, koji bi ih zastupao i branio njihove interese.

E, dragi poslaniče, znajući Vas iz barskog, novinarskog perioda,  sigurna sam, da dobro znate da to nije posao sudije, pogotovu sudije Ustavnog suda. Takodje, se iskreno nadam, da biste Vi i mene pošteno zastupli , ako bi zatrebalo, bez obzira na moje poreklo, kao što doktori i ja medju njima,  liječe  sve ljude, bez obzira na to ko su, odakle su i koje su vjere.  Mogu samo da se nadam , možda  i pomalo naivno, da će neko novo vrijeme uticati na to da se vratite na početno, barsko , podešavanje.

Mijo Mijušković

Prvi  susret

2012 godine oko 16h u ordinaciju dolazi Pero Radović, naš poznati publicista,-dolazi kao pratilac prijatelju. Predstavlja ga i ja odmah shvatih o kome se radi… Mijo Mijuškovič, naš poznati umjetnik, vajar….tih dana je bilo dosta novinskih članaka o njemu o predstojećoj izložbi u St. Petersburgu, koji organizuje Ruska akademija umetnosti. A još više o njegovom hodu po mukama, da prikupi i sačuva svoje veliko delo. Upoznavanje potraja, Mijo je neko ko pažljivo sluša sagornika, a isto traži kad on govori.  Pero, je u više navrata , u pauzama, pokušavao da objasni zašto su došli. Mija je posalo naš poznati kardiolog iz Podgorice,  da mu odradim Holter. Sestra sve pripremi, razgovor se ne prekida- Nikšić, mereorološka stanica, gde je proveo radni vek, ciklus Piva, Spičanka, meteorit itd.. Postavismo Holter i posle dobra dva sata, pođoše dva prijatelja. Sledećeg dana dođoše, već na prvi pogled konstatujem da se radi o krajnje ozbiljnom stanju. Odmah pišem uput za bolnicu, odakle treba hitno da ga transportuju u PG…Vidi on da nešto nije u redu, da se Pero i ja nešto došaptavamo…pa onako i ne znajući o čemu se radni upita: “Doktorice hoćeš li mi pomoći da odem u Lenjingrad, a posle kako bude”….Objasnih mu kakva je situacija, u šali reče da će od sad biti čovek na baterije-nije se bunio, prihvati odlazak u bolnicu,Naravno, sve je uspešno završeno, dočekao je on i tu izložbu u St.Peterburgu i retrospektivnu izložbu na Cetinju, Sutomoru, pa sve do  izložbe  2021 u Berlinu Nije dočekao da vidi Pivu i Spčanku gde im je mesto, ali znam da će svi poštovaoci nejgovog dela uspeti da ispune njegov amanet.

Mijo Mijušković-saučešće

Odmah po objavljivanju vesti o smtri našeg poznatog vajara Mija Mijuškovića, počeše da mi stižu poruke i pozivi sa izrazima sučešća. Najpre sam objašnjavala da nismo u srodstvu, kasnije sam se samo zahvalila. Na konstataciju jedne koleginice da je mislila da  mi je stric, pa me je pozvala, jer ne zna nikog od porodice, a ostavio je snažan utisak na nju, pa je imala potrebu da mi izrazi saučešće, odgovorila sam  da ne moramo biti svi u srodstvu  da bi bili bliski. Nakon jutrošnjeg ispraćaja, shvatila sam da su ljudi bili u pravu, bila sam tužna kao da sam ispratila nekog člana familije.

Mijo Mijušković-čarape

Tokom jedne posete Miju , pre nekoliko godina-a uvek sam nekog vodila da mu pokažem svu lepotu u ovom ateljeu na otvorenom, reče mi da želi da mi nešto pokloni. Pobunih se i rekoh da već imam  divnu skulpturu, koju mi je poklonio nakon povratka iz Sankt Petersburga 2012 god , gde je imao izložbu , koji je organizovala Ruska akademija umetnosti, kada proglašen za najvećeg živog vajara na svetu.  Ne radi se o skulpturi reče, već nešto posebno…I bilo je posebno…seli smo da popijemo kafu , a on je doneo jednu drvenu kutiju iz koje je izvadio vunene-suknene čarape.  Rekao je da se nada da se neću uvrediti, jer te čarape za njega  imaju posebnu vrendost- plela ih je njegova tetka, za koju je bio jako vezan. Dala mu ih je kad je zadnji put bio kod nje, prije više od trideset godina. Čuvao ih je kao uspomenu..  Bila je kako reče divna žena, koja je imala težak život, praćen tragedijama. Kao dijete, prije rata, često je duže boravio kod nje, a i kasnije je često posjećivao.  Bila je udata  blizu Žabljaka , u Karadžiće, reče.  Prva pomisao mi je bila da je to razlog što je odvaja od svoje uspomene i meni daje ove čarape-pa ga to i upitah. Najpre zbunjen, a onda se pojavi onaj široki osmjeh i reče-sad  mi je sve jasno… I onda krenu priča o mojim Karadžićima, ispostavi se  da je njegova tetka bila  udata za našeg rodjaka. Dok smo mi pretresali porodično stablo, ostali su se bavili umjetnošću, i samo zahvaljujući hitnom slučaju u ordinaciji morali smo završtiti razgovor. Krenula sam, baš srećna i zadovoljna. Šta reći, kako čovjek može da se osjeća, kada mu neko pokloni nešto što za njega ima izuzetnu emotivnu vrednost, a istovremeno to bude neka iraiconalna veza. Da, čarape su tu da me podsete na jednog velikog čoveka i da postoje stvari, koje nemaju realno objašnjenje.

Apel, molba doktora.

Čitavog dana pokušavam da se vratim u normalu. Tokom više od četrdeset godina rada dešavalo mi se da me neka situacija izbaci iz ravnoteže, ostavi bez teksta…..ponekad odreagujem neprofesionalno..Ali postoje situacije koje prevazilaze sve doživljeno. Pogotovu kada se radi o nekom ko je tek počeo da živi. Uz sve razgovore sa kolegama , terapiju,sastavih rasturene delove, dušu i jedino što mogu da kažem je da uputim molbu svima vama koji ovo čitate- čim primetite nešto neuobičajeno na telu, neku promenu na dojci, testisu, žlezdama, mladežu, movim Vas ne čekajte, odmah se javite lekaru-NI JEDNA BOLEST NIJE SRAMOTA!!! Više od dvadeset dodina preko NVO i sada preko privatne ordinacije organizujem preventivne preglede za dojke u oktobru i februaru i na moju sreću od početnih deset žena za mesec dana , danas je taj broj višestruko veći, zbog čega sam vrlo srećna, jer su žene shvatile značaj preventivnih pregleda. Tokom novembra organizujemo preventivne preglede za muškarce, ali na žalost niko nije došao. U našem gradu ima dovoljno stručnjaka i molim vas ne čekajte- to je nešto što ne prolazi , izlečivo je ako se na vreme reaguje .

Nisam Crnogorac, samo mi je deda iz Crne Gore.

Na sistematski pregled dolazi kršni momak, sestre započinju uobičajenu konverzaciju-osnovna anamnestička pitanja.-ime i prezime-staro  crnogorsko , ne možeš promašiti, možeš odmah reći iz koga je sela….Na pitanje odakle je kaže da je iz druge države- nije susedna…Kažemo da  mora da ima neke veze sa Crnom Gorom… Ne , nikako nema, samo mu je deda iz Crne Gore.. A otac, upitah ja , je li otac Crnogorac,  ne znam..kaže..Potrudila sam se da ne reagujem, ali me ovaj odgovor rastužio….Na žalost, sve više nam stasavaju generacije , koje ne znaju i  što je još tužnije ne žele da znaju ništa  o svom poreklu. A to što svi žele to tuđe državljanstvo i što je  lepše biti neko drugi , nama  iz nekog drugog vremena  nikako nije jasno. Razmišljam –nisam pravnik, ali možda je  izjednačavanje državljanstva sa biračkim pravom greška-zašto se moraš odreći svoga pravog državljanstva, da bi bio nečije drugo, zašto kod nas ne postoji  dvojno državljanstvo.

A i ono što je najvažnije, sto se porekla  tiče, je da to nije to samo stvar istorije, tradicije, već i genetike….

Ostavimo ljude na miru

Kao pratnja na pregled je danas došla mlada žena, dobro je znam- jedno inače veselo uvek raspoloženo stvorenje. U crnini, skrušena, vidim velika muka. Samo me je pogledala i spustila pogled. Htedoh da je pitam , ali se zaustavih-pitam sestru šta se desilo….posle saznanja bilo mi je teško, da bilo šta progovorim…samo sam pitala da li joj treba nešto, mogu li kako da pomognem… Ne treba ništa, oči njene su rekle, samo da je niko ne pita ništa…Iz daleka susret sa tragedijom….. njene oči su više govorile od svih slika u ova tri dana.Ova knedla u grlu, nikako da se makne. Ništa ne pomaže…Kako je svim ovim ljudima..kako je Cetinju.. Pa kako bi bilo da sve ove ljude malo ostavimo na miru, da ne budemo svi pametni, da objašnjavamo, vodimo istrage…da povređujemo živu ranu….

Nedostatak pravih informacija ili….

Na jednom sastanku u Opšinini, prezentovani su rezultati ankete o ne/zadovoljstvu mladih. Poražavajući rezultati vezani za zdravstveno zbrinjavanje su me naveli da reagujem..pošto su izneti ukupni rezultati, zamolila sam organizaciju koja je realizovala istraživanje da rezultate prosledi Ministarstvu zdravlja i Direktorima JZU u našem gradu. U diskusiji su mladi ljudi ,koji su bili na sastanku, uglavnom iznosili probleme u vezi mentalnog zdravlja: stigma, dugo čekanje na preglede, mali broj stručnih lica.. Na moje pitanje da li znaju, koje sve službe u Domu zdravlja pružaju pomoć ove vrste, niko nije znao da odgovori…a informacija da u DZ radi pored dva psihijatra, pet psihologa i socijalni radnik , kao i specijalisti opšte medicine i pedijatrije, koji vode savatovališta za mlade, OSI je bila iznenadjenje za sve. Takođe niko nije mogao da mi kaže ime ni jednog psihologa koji radi privatno.-najmanje pet psihologa radi privatno. Na moju primedbu, da je u okviru realizacije projekta, koji je NVO Povjerenje realizovala 2021 godine, osam meseci radilo besplatno savetovalište i u ordinaciji i online vezano za probleme zavisnosti , a da smo imali izuzetnog stručnjaka Dr Aleksandra Vujoševića narkologa i da se niko nije javio. Nisu bili informisani… Da se radi o nekoj drugoj organizaciji, rekla bih da je tačno, ali NVO Povjernje je medijski vidljiva organizacija, zahvaljujući svim našim prijateljima iz svih barskih medija TVCG, Radio Bar, svi portali, štampani mediji,

Kasnije u neformalnom razgovoru upitah, da li bi ako vide da je neko u problemu obavestili neku službu, nekoliko je reklo da se ne bi mešali, ostali su ćutali.. razmislimo malo i o tome…obično mi ljudi kažu – neću da budem špijun…..da je više odgovornih rodjaka, komšija možda bi bilo manje pretučenih i mrtvih žena i ostalih.

Najvažnija informacija -duže od godinu dana postoji besplatna linija za pružanje psihološke podrške i pomoći 1555-svi koji imaju bilo kakvu psihološku potrebu mogu da dobiju pomoć stručnjaka.

Korona i ja..

Već pune dve godine ovaj nezvana gošća obilazi planetu-u martu 2020 godine je banula na naša vrata i nikako da ode..promenila je mnogo odela, cudi. Trudili smo se da je upoznamo, ne bi li je lakše savladali. Ali nekako nam stalno izmiče, za korak je ispred nas. Pokušavamo da je savladamo, ali nismo baš uspešni…epidemiološke mere, terapija, vakcine i  vreme…kažu da treba vreme da virus unisti samog sebe…Maksimalno se trudeći da budem u toku,  pridržavajuci se svih poznatih mera maske, dezinfekcija..  fizička i na žalost socijalna distanca.  Iako se i  privatno i na random mestu   pridrzavamo svega preporučenog, ipak me ne zaobidje korona . Dani odmora, praznika,  nisam bila u ordinaciji sedam  dana,  ipak  jednog dana javi se jak bol u krstima. Naravno, mislim nesto sam radila u kući, pa sam se ukočila- potraja to čitavog dana,nije prvi put, mislim proći će. . Sutradan, zvoni telefon, pokušah da se javim, ali nema glasa…promukla, ne mogu da progovorim.. blago peckanje u grlu.. Hajde da se testiram…i  dve crte.. na žalost pozitivna…testira se suprug, koji nema nikakve simptome—negativan.  Kao odgovoran pacijent pozivam svog izabranog doktora, dogovaramo se o daljem tretmanu..Slažemo sa da odmah započem sa antivirusnom terapijom i naravno sve ostalo što svi znaju-svi moguci suplementi.  Suprug obidje sve apoteke…nema leka nigde. Javlja se prijatelj iz Ulcinja i lek stiže za sat vremena..Naravno prikuplja se i ostala potrebna terapija-Gledam svu onu gomilu lekova,  bore se lekar i pacijent—lekar misli kako će sve ovo jetra, bubrezi i svi ostali organi savladati, pacijent misli samo da se zaustavi na vreme…Pobedjuje pacijent, uredno pijem sve što je stolu-od vode,  čaja,  mix od crvenog voća do naravno svih mogućih lekova i suplemenata.  Sutradan ista situacija..peckanje u grlu prerasta u jak bol, osećaj pečenja. Čitavom skupu lekova pridružuju se sve moguće tablete za grlo-ništa ne pomaže..slučajno nađoh pantenol, stari dobri lek, olakša žar u grlu…kaže prijateljica uzmi žvaku, bila je u pravu, grlo više nije suvo.. I tako pet dana.. grlo se smirilo..Uradih nalaze-sve u ref. vrednostima. Nisam snimala pluća, nije bilo potrebe..brzi test i dalje poz. Mozda nije tačan, uradim PCR test-pozitivan i sedmog dana .. Nije svejedno… Nisi više u izolaciji , nisi zarazna…kako da odem u ordinaciju, a znam da je test pozitivan..nisam zarazna..verovatno… ali da li bih ja pošla kod doktora za koga znam da je pozivivan..Ne ne idem na posao. Popodne pojedoh japansku jabuku-ponovo se vrati onaj bol u grlu..vraćam se na početak…ponavljam test 12.og dana ponovo  pozitivan…Konsultujem kolege..svako tumači na svoj nacin…15og dana napokon test negativan…bol u grlu blaži, ali se vraća -limunada, malo začinjenija hrana-sve smeta..promuklost česta. Fizički-dobro se osećam..konstatujem da je ipak  sve  dobro prošlo..Vraćam se na posao…naravno prvih dana samo nekoliko sati..uglavnom rad bez pacijenata..čitam holtere.. vratim se kući , mrvta umorna, kao da sam radila najteži fižicki posao..moram odmah da legnem i spavam po nekoliko sati. Na svaku primedbu, planem..Moji zbunjeni, jer nisu navikli da ovoliko spavam, a ni na ovakve reakcije . Na poslu primećujem da ne mogu da adekvatno reagujem …nešto sam usporena-ne mogu bas da pohvatam sve konce..Hvala Bogu moje saradnice sve završavaju, organizuju posao, sve štima, kako da sam u najboljoj formi. Sve vreme mislim da da je to ipak zbog dužeg odsustva s posla..nemam kondicije.  Posle nedelju dana dodje na pregled žena, koja se poče da se žali na tegobe-pre dva meseca probolovala covid, nikako da se oporavi-taksativno navodi sve ono kroz šta ja prolazim. Slušam je pažljivo sa razumevanjem…noj lakše, jer joj neko veruje..a  i meni bi lakše….

Po dolasku kuci prisiljavam se da ne legnem, imam obaveze koje samo ja mogu da završim.. I tako polako svakog dana, vreme spavanja se smanjuje, prag tolerancije raste …Sada kad vidim nekog od prijatelja koji je tek saznao da sam imala koronu i pita me za zdravlje, kazem..da nisam pocela da radim ne bih ni znala da sam bila bolesna , ali ovaj  umor opominje .

Samo mi švrljni ovdje nešto..

Sestra me zove da dodjem u ordinaciju, pre uobičajenog vremena, jer imamo hitan slučaj-dolazim zatičem dva čoveka, oba upućena sa sistematskog pregleda- standardno ne znaju zasto su upućeni, jer se dobro osećaju. Jedan kaže da mu se to dešava uvek kad dodje na pregled .  Prvi hipertenzivna kriza, pritisak 230/130…juce bio na nekoliko Slava, pa sve je bilo posno,  dajemo urgentnu terapiju i pišem uput za bolnicu. Naravno ne želi da ide..sledeceg dana mora da putuje…On se inače dobro oseća, ranije mu propisana terapija, kratko je uzimao, stanje se stabilizovalo…Dogovaramo se da sačekamo da vidimo kako  terapija deluje, organizujem potrebne subspecijalističke preglede…naravno stanje se stabilizovalo…dobija terapiju, šta će uraditi dalje, ne znam..nadam se da će ispoštovati preporuke, jer pitanje je kako ce se sledeća kriza završiti. Pacijent deluje razumno, nadam se da će saradjivati.  Drugi pacijent, malo nervozan, jer je čekao dok smo se mi „baktali sa onim“.  A njemu samo treba da mu „švrljnem da je dobro“. Bio je,takodje, na sistematskom pregledu i upućen na konsultativni pregled. Iz dokumentacije vidim da je na prethodnom pregledu 2019 godine registrovan značajan poremećaj ritma, zbog čega je uradjena kompletna kardiološka obrada, konsultovan aritmolog, dobio adekvatnu terapiju.  Upićujem ga da uradi EKG, povišenim tonom odbija i naredbodavno kaže, da treba da mu švrljnem da je dobro. Pokušah mirno da mu objasnim da ne mogu da mu dam lekarski izveštaj dok ga ne pregledam. Zamolih ga da mi da neki noviji nalaz, on pita, kakav noviji nalaz, to je sve što ima. Nikada, posle januara 2019 godine, nije bio na pregledu. Na pitanje da li pije  terapiju, koju je dobio od kardiologa, on se samo nasmejao..Kažem  mu da imam obavezu da ga upozorim na ozbiljnost stanja, a da on odlučuje šta će sa svojim životom. Ispred mene stoji nervozan čovek, koji ima vrlo ozbiljan poremećaj srčanog ritma, a koji uopšte  ne shvata da ima neki zdravstveni problem. Uporno pokušava da me nagovori da mu bez pregleda švrljnem da je dobro. Zna da ako uradi EKG neće biti dobar nalaz. I na kraju glavni argument- njemu se rekli da dodje i traži da mu izdam potvrdu, da se to ne plaća, a ja hoću da ga pregledam da bih uzela pare. Kažem da  se sve usluge moraju platiti, a onaj ko ne može da plati dodje i kaže i sve se završi u interesu pacijenta. Znam da je očajan, jer se plaši da neće dobiti uverenje i znam da nisu u pitanju pare  i da pokušava na ovaj  najgori način da me ubedi da promenim stav, ali nisam mogla da švrljnem.

Ništa preporuke, zabrana je zakon

Svakog dana slušamo opominjuće cifre, 138, 140,  148…novoobolelih, od onih jednocifrenih brojeva, došli smo do trocifrenih. Niko ne reaguje, ne čujem da neko komentariše ove brojke.  Kao redovan pratilac Barskog ljetopisa svake večeri pratim kulturna dešavanja. NARAVNO ..najčešće sam među retkim  posetiocima  sa maskom. Naravno tu je I  dezifekcioni sprej. Povremenno se osećam neprijatno….masku nosim I zbog sebe, ali I zbog drugih, jer dolazim iz ordinacije gde se svakodnevno susrećem pa potencijalno obolelim. 

Ono zbog čega ovo pišem je redovno grljenje I ljubljenje pri susretima. Znam, ja da je to potreba, ali zar gore pomenute cifre ne opominju.   Mogu ja da ćutim I da ne opminjem , ali to bi bilo protiv mene, pa  opomenem…uglavnom dobijem odgovor, da smo na otvoremom. Da, dragi moji sugrađani, jesmo na otvorenom, ali koliko je ljudi oko nas. Sinoć na šetalištu bilo mnogo turista ( kao u srećna vremena pre ove pošasti), oko štandova po deset  petnaest ljudi. Ne videh da je iko imao neko sredstvo za dezinfekciju.  A u lokalima stoji na samom ulazu, negde sa strane, da se sami usluže  .

Gledam Olimpijadu, brojne manifestacije na otvorenom, nikoga ne videh bez maske….sportista izlazi sa staze na stadionu ili iz vode-kajak, odmah stavlja masku. A da ne pominjem osoblje ..Ali to je Japan.

Kad sam se pozdravila sa prijateljicom, pesnicom  naravno, nije izdržala da mi ne kaže da preterujem , da nisu donesene nove mere , da nema zabrana , da ništa novo  nije preporučeno. Pa zar sve što radimo treba  da bude na nivou zabrane…Postoje i  preporuke……a one su  FIZIČKA DISTANCA, DEZINFEKCIJA I MASKE.

Bes i kajanje

Vreli tropski dan, kako drugačije provesti do poći na plažu. Zbog obaveza na poslu, i gužve u saobracaju moram ne neku od gradskih plaza. Trudim se da idem tamo gde  nema mnogo ljudi.

Jedna od gradskih plaza,  oko  pet sati, ležaljke pune, ostalo prazno.  Posle jedno dva sata u vodi izlazim I vidim da su ,iako je bilo dovoljno mesta tik uz moju opremu, rašireni peškiri I sva ostala oprema od plažnog mobilijara, do raznovrsne hrane. Istovremeno vidim da   su mi talasi pokvasili  peškir, odeću, šešir. Naneseno je mnogo peska I šljunka.  Sredih opremu, šešir odložih sa strane, pored peškira. Sve vreme komšija kašlje.  Nakon telefonskog poziva,moram da prekinem “odmor” na plaži, kupim opremu…uzimam šešir i ostajem zgrožena. Bacam šešir I počinjem da brundam-da je osnovni re kad se kija I  kašlje da se stavi ruka na usta. Ogromni čovek izvaljen na peškiru, uze ženinu maramu, prebaci preko glave. Besna,krećem , ostavljam šešir, kad me posle par koraka pozva gospođa, da me obavesti da sam zaboravila šešir. Onako besna, samo sam odgovorila , da ništa nisam zaboravila, nego sam njima ostavila.

Kad sam došla kući, istog momenta sam se pokajala, što sam ostavila smeće za sobom. Neko od onih koji čiste plažu će morati da skloni taj moj šesir…A i ona žena sigurno me nije sa lošom namerom opomenula….verovatno  misli  da svako može  pljuje gde stigne I da je to normalno.   Uveče sam prošetala do plaže, naravno ništa nisam našla..ali sam sigurna da bes neće upravljati mojim postupcima.